U kraju oko Preševske ulice (bivša Rifata Burdževića) nekada davno osnovan je fudbalski klub Pobeda.
Godina 1937 bila je, iz ko zna kojih razloga, plodonosna za fudbal u delu Beograda koji se u to vreme, tek tu i tamo, stidljivo nezvanično nazivao Zvezdarom. Te godine gotovo svakih par meseci nikao bi poneki klub. Jedan od prvih i danas najstarijih bila je „Pobeda“, nastala u kraju oko Preševske ulice gde se otprilike i završavao urbani deo Beograda, a počinjale njive i livade, protkane seoskim, tek ponegde kaldrmisanim sokacima.
Ideja o osnivanju kluba rođena je u jesen 1936 godine, a glavni inicijator bio je Vasilije Radulović (kasnije presednik opštine Zvezdara). Među osnivačima je bilo i drugih i gotovo svi su ujedno bili i prvi igrači novog kluba – sajdžija Vojislav Pavlović Rudika, profesor Ljubomir Colić, Anton Babić, Aleksandar Pavlović, Nikola Stanković, braća Kos, Mika Severac, Vasa Crni, Tončika, Drakče … Kada se razgovaralo o imenu kluba gilo je više predloga i da bi sve bilo demokratski drugari su se dogovorili da predloge u vidu ceduljica (bilo ih je četiri) ubace u jednu šajkaču. Izvučena je cedulja sa imenom „Pobeda“ i to ime klub će nositi decenijama posle. Od ideje do realizacije trebalo je da prodje cela zima. Negde u proleće organizovana je osnivačka skupština u kafani „Lion“, a za predsednika je izabran šnajder Petar Ostojić. Odmah su članovi priložili po dinar i kupljeni su novi zeleni dresovi, a igralište naravno ne baš po propisu, je napravljeno preuređenjem jedne ledine kod trećepozivačke česme na kojoj se i do tada pikao fudbal.
Iste godine podneti su papiri za registraciju kluba i uključenje u zvanično takmičenje Beogradskog fudbalskog podsaveza. No, to je već išlo jako sporo, pa je „Pobeda“ zajedno sa još nekoliko iste godine osnovanih klubova (Hajduk, Sinđelić i drugi) osnovala neku svoju ligu. Treba napomenuti da je Hajduk ponikao u Malom Mokrom Lugu i da se tek 15 godina kasnije preselio na Lion, a da je „Pobeda“ decenijama kasnije otišla sa Liona. Ostaće zabeleženo da je u prvoj utakmici pobeđen Hajduk sa 1:0, a da je u revanšu bilo 3:0 za one koji su danas Lionci protiv onih koji su tada bili Lionci.
Lion je tada bio centar tog dela Beograda. Imali su tramvaj šesticu. Tu su bile kafane „Mala Antanta“, „Velika Morava“, „Vojvoda Babunski“, „Lipik“ i malo niže čuveni „Lipov lad“ i „Gusarski brod“ u kom je bio bioskop. Bila je tu, kod današnje pošte i kafana „Lepa Katarina“ u kojoj je „Pobeda“ smestila i svoje prostorije. Naravno tu je bila i kafana „Lion“ čiji vlasnik je bio Pavle Munjić, a momci iz „Pobede“ su dogovorili sa njim da tu svake nedelje od 5 popodne priređuju matine, klupske priredbe sa igrankama na kojima je svirao klupski džez orkestar. Pored zabave i druženja klupskih drugova ove priredbe imale su još jednu svrhu – prikupljanje sredstava za rad kluba, jer na njima su ulaznice plaćali bukvalno svi, od predsednika kluba do poslednjeg rezervnog igrača ili slučajnog gosta. Kao ni većina ostalih klubova tako ni „Pobeda“ u to vreme nije bila samo fudbalski klub već više kao jedno višestrano kulturno-sportsko društvo pa je tako imala i šahovsku i muzičku sekciju iz koje je i stvoren džez orkestar, ali i pevačka grupa i narodni orkestar koji bi, po potrebi znao i kolce da zasvira. A takve potrebe bile su najčešće prilikom zajedničkih dočeka Nove godine u „Lipovom ladu“.
Klub je zvanično registrovan tek krajem 1939. godine, a u zvanično prvenstvo uključio se u sezoni 1940/41 godine. U prvoj prevenstvenoj sezoni koja je prekinuta zvog šestoaprilskog bombardovanja i početka rata „Pobeda“ je igrala u četvrtom razredu – grupa „Morava“ i na kraju jesenje sezone osvojila sedmo mesto. S početkom rata prestalo se sa fudbalom u Beogradu, ali to nije značilo i prestanak rada kluba čiji su se preostali članovi (jer mnogi su i napustili Beograd) i dalje sakupljali na istim mestima i stalno pričali o nastavku rada kluba. Krajem rata, nažalost, nije bilo nikoga više, ko bi obnovio rad kluba (stradali u partizanima, prešli u druge klubove), nisu imali teren. Da sve bude još gore, usled izgradnje novog naselja, izgubljeno je i kakvo-takvo igralište u Čingrijinoj ulici. Klub je konačno obnovljen 1952 godine, pa je „Pobedi“ zapalo da deli šljakasto igralište na Lionu sa Hajdukom i Metalcem, a dobila je i prostorije (sa bilijarom i bifeom) u Bulevaru revolucije broj 297, kod dispanzera, nedaleko od igrališta. Klub je bio u prednosti u odnosu na ostale, jer dobio i nekoliko prodajnih mesta mesta Jugoslovenske lutrije, odnosna sva prodaja srećki, tj. lozova na Zvezdari, išla je uz procenat „Pobedi“. Tako je, uz ostale prihode, „Pobeda“ zarađivala i relativno lako i lagodno preživljavala.
Klub se takmičio u drugom i prvom razredu, pa u četvrtoj Beogradskoj ligi, polovičnim uspehom. 60ih godina, Hajduk zatravljuje igralište, za koje se izborio da bude samo negovo, tako da „Pobeda“ odjednom postaje jedan od najslabijih i najsiromašnijih klubova na Zvezdari. Sve dotacije „Pobeda“ je koristila za zakupe tuđih terena. 70ih godina rekonstrukcijom bulevara gube i svoje klupske prostorije, a nove dobija u Malom Morkom Lugu. Tako se praktično, zamenila sa „Hajdukom“ došavši sa Liona u kraj u kojem je nekad nastao Hajduk.
Ostaće upamćeni kao večiti beskućnici, kao ekipa koja je mogla da izgubi od autsajdera, ali da redovno pobeđuje u derbijima. Protiv njih se nikada nije znalo kako će biti, a bila je čuvena po drugarstvu među igračima. Pobeda je uvek imala svoj podmladak i ulagala dosta u decu, pa zato i opstala bez svog igrališta, igrajući gde stigne i trenirajući najčešće negde u Sportskom centru „Zvezdara“, danas „Olimp“. Pobeda je i pored premeštaja, zadržala lionski šarm i uvek je važila za šmekerski klub. Ko je jednom došao u „Pobedu“ retko je iz nje odlazio. Izuzetak su bili ekstra talenti poput Fahrudina Jusufija koji je igrao u Partizanu, reprezantaciji i bio najbolji jugoslovenski bek svih vremena. Najveće uspehe su postigli u kup takmičenjima i u par navrata su se plasirali u četvrto kolo Kupa Jugoslavije i Kupa oslobođenja Beograda, a u sezoni 1967/68 su osvojili prvo mesto u Trećoj beogradskoj ligi. Nastavili su da postoje do kraja 90ih.
Napomena : Ceo tekst je preuzet iz knjige “Vek fudbala na Zvezdari” od Duška Antonića.