Ulica učitelja Miloša Jankovića je postojala i pre II Svetskog rata. Zvala se Šarplaninska, a kako je izuzetno strma naziv joj je nekako i priličio. Novo ime dobila je 1992 ili 1993. godine po učitelju Milošu B. Jankoviću (1878-1981) predratnom pedagogu i učitelju koji je autor više knjiga na temu pedagogije i koji je 1907. godine pokrenuo časopis “Savremena školu”. Bio je i urednik sveske napredne biblioteke “Budućnost”, a dobitnik je prve nagrade “Vasa Pelagić” koju dodeljuje Pedagoško društvo Srbije. Miloš je bio najstariji učitelj u Srbiji, živeo je u našem kraju, a u Osnovnoj školi “Veljko Dugošević”, koja jednim svojim delom zauzima deo ove ulice, bio je među prvim učiteljima, kao i njegova supruga. Bio je saborac Dimitrija Tucovića, a 1968 godine je održao govor studentima na tadašnjem protestu (snimak slušati od 6 minuta, preuzeto iz arhive Radio Beograda) :
Evo i još jednog tonskog zapisa iz arhive Radio Beograda, gde Miloš Janković priča od Dimitriju Tucoviću (snimak slušati od 15:30 minuta).
Ova mala i vrlo strma ulica povezuje ulicu Milana Rakića sa Preševskom (kojoj je vraćen taj naziv 2004. godine pošto je posle rata nosila ime po Narodnom heroju Rifatu Burdževiću), pa nastavlja do raskrsnice gde se završava Ulica Dimitrija Tucovića, a počinju: s desne strane Čingrijina, a prema Zvezdarskoj šumi Ulica vojvode Sime Popovića.
Mnogi su u ovoj ulici sigurno primetili i dvospratnicu čija impresivna fasada uživa posebnu zaštitu jer je izgrađena u nekad modernom i glamuroznom stilu art deko. Odozgo na dole, posle škole, ona je prva na neparnoj strani, a od kada pamte i oni najstariji stanovnici ovog kraja u prizemlju tog zdanja uvek su bile prodavnice. I kao i sada, i ranije se ispred njih sedelo i družilo – do kasno u noć po lepom vremenu ili posle fudbala koji se nekada igrao na starom “školskom”, a sada se igra na novom. Danas je u prizemlju prodavnica Aman, pre Amana bio je čuveni Špar – uvek dobro snabdeven. Njegov vlasnik bio je nedavno preminuli pevač narodne muzike Risto Riki Lugonjić. Svoje kupce je znao po imenu, verovao im i dozvoljavao da ponekad kupuju i na veresiju: Uzmi sad, komšija, donećeš kad bude penzija!
Mnogo pre Špara i privatizacija, tu je bila prodavnica MPI – Mlinska pekarska industrija Beograd. U to vreme, po sećanju starijih komšija, u jednom delu prodavnice, čuveni Trpković je prodavao najbolji burek, kifle i pogačice.
Tu staru prodavnicu kolokvijalno su zvali i “kod Perse” jer se tako zvala uvek nasmejana i kratko ošišana visoka crnokosa kasirka. Znala je da nosi kožni prsluk koji čuva krsta. Stariji pamte i šefa Iliju i šefovicu Maricu, ali i drugu kasirku, plavokosu Šteficu uvek uredno očešljane punđe.
Niže, niz ulicu je soliter broj tri i veliki uređen park i parking. Soliter je zidan “ruskim sistemom gradnje”, tj. postavljanjem betonskih ploča-panela. Nekada je postojala fabrika ovih ploča kod hotela Srbija. Takođe, ovaj sistem gradnje u to vreme je podrazumevao i postavljanje ogromnih betonskih valjaka ispod temelja zgrade, koji zgradu čine otpornom na zemljotrese velike jačine. Kada je zgrada sa zidanjem stigla do četvrtog sprata, donete su specijalne mašine koje su postavljene na vrh i koje su imale ulogu da imitiraju zemljotres i ljuljaju zgradu u toj fazi. Tako se nekada zidalo.
Na parnoj strani su u gornjem delu dvospratne kuće, a u drugom su tri četvorospratnice, svaka sa dva ulaza, i svaka sa uređenim zelenim površinama. Kad sve ozeleni ulica podseća na zeleni tunel. Ima mnogo lipa ispod kojih nije baš preporučljivo parkirati auto, ali se lipama sve oprašta zbog mirisa koji šire ovom ulicom.
Evo i jednog interesantnog kazivanja jednog starog stanara ove ulice: “Bio je jedan bakalin, čika Ljuba, on nam je uvek davao bombone. Dućan mu je bio u Šarplaninskoj broj 8, ja mislim. A dole, na ćošku, ona ulica što je sad Čingrijina tu je bio ranije Slavujski potok. Tamo je jedan Crnogorac imao svoju radnju, ne sećam mu se ni imena ni prezimena. Bilo je puno kajsija, breskvi, voća. Mi se tamo okupimo, nas nekoliko devojčica i dečaka, pa sednemo ne stepenice. I on nama kaže ‘Samo sedite tu’ i snese nam gajbu pa se najedemo voća…”
Deo ovih priča od zaborava su sačuvali komšije Marija i Radan Velašević, a mi ćemo od zaborava sačuvati njih dvoje.