U periodu između dva svetska rata rata na uglu Aleksandrove ulice i ulice Mihaila Živkovića (tačnije na adresi Aleksandrova 312), sagrađen je industrijski kompleks “Neimar” koji je uključivao ciglanu, tkačnicu i stolarsku radionicu. Pretpostavlja se da je kompleks pravljen posle 1921. godine. Ciglana je prestala sa radom 1933. godine i uklonjeni su svi objekti vezani za ciglanu, ali je ostala štofara “Neimar” koja je nastavila sa radom. Vlasnik štofare, podigao je na početku Negotinske ulice (današnja ulica Stanislava Sremčevića), odmah pored fabrike, i stambenu zgradu sa radničkim stanovima.
Štofara je bila jedna od najznačajnijih zdanja industrijskog stila u Beogradu u to vreme. Može se reći da je fabrika građena po uzoru na industrijsku arhitekturu devetnaestog veka u Engleskoj. Prozorski otvori projektovani su tako da budu velikih dimenzija radi dobre osvetljenosti enterijera. Građevina je bila slobodnostojeća, sa ukupno šest radnih prostorija, od kojih su četiri bile u prizemlju, a dve na spratu. Pored visokog prizemlja, koje je imalo dvostruki niz prozora velike površine, fabrika je imala samo jedan sprat.
Štofara je radila do 1940. godine. Nakon toga u zgradu se useljava fabrika “Nestor” koja je zvanično je osnovana 5. aprila 1938. godine.
„Nestor“ je bilo akcionarsko društvo koje je vodio mašinski inženjer Miroslav Nestorović, sin arhitekte Nikole Nestorovića. Preduzeće je zajedno s fabrikama „Teleoptik“ i „Mirkon“ proizvodilo precizne avio instrumente i vršilo opravku veštačkih horizonata za avionsku industriju. Kao fabrika prateće vazduhoplovne industrije za vreme okupacije punim kapacitetom proizvodila je delove pod nemačkom upravom.
U neposrednoj blizini “Nestora” nalazila se i fabrika precizne mehanike “Mikron”. „Mikron“ kao zanatsku radionicu osnovali su Anton Rehnicer i Rihard Tišler u februaru 1934. godine. Fabrika je najverovatnije iste godine podignuta u ulici Cvetkovoj 21 (danas ulica Slobodanke Danke Savić). Danas je u njoj smešten vajarski odsek Fakulteta primenjenih umetnosti. Početkom 1941. godine „Mikron“ je postao preduzeće i prešao u vlasništvo inženjera Dušana Brakusa i Vladimira Rehnicera. Tokom 1942. godine „Mikron“ je i dalje poslovao sa Komandom rečne plovidbe, fabrikom „Zmaj“ iz Zemuna, Štabom vazduhoplovstva, Generalštabom Jugoslovenske armije i Štabom korpusa narodne odbrane.
Po završetku rata deo fabrike „Nestor“ pripojen je zemunskom „Teleoptiku“. Ustanovivši višak imovine stečene za vreme okupacije, Komunistička partija Jugoslavije novčano je kaznila preduzeće ukorist Fonda za obnovu zemlje i pomoći postradalim krajevima, a 18. februara 1946. godine fabrika je bila konfiskovana. Odmah po završetku rata vlasnici preduzeća „Mikron“ osuđeni su kao ratni neprijatelji i preduzeće je konfiskovano presudom Vojnog suda za grad Beograd 24.maja 1945. godine. Po nekim izvorima obe fabrike su radile pod okupacijom, ali pod upravom nemačke tehničke službe, a vlasnicima je bio zabranjen pristup.
Preduzeće IPM je nastalo spajanjem fabrika „Nestor“ i„Mikron“, kao i njihovih postrojenja, što je izvršeno po odluci predsednika VladeFNRJ 31. decembra 1946. godine. Preduzeće „Nestor“ je pre konfiskovanja objekta izvršilo određene prepravke. Postojeći zidovi bili su srušeni, i na mestu njih postavljeni novi u nešto izmenjenoj prostornoj organizaciji.
Industrija precizne mehanike je funkcionisala najpre kao razvojno tehnološki institut, angažujući pre svega nemačke inženjere koji su sticajem okolnosti ostali u Jugoslaviji, osnivajući pri tom i Industrijsku školu. Godine 1947. deo prostorija je adaptiran u čitaonicu za radnike, što je u potpunosti bilo u skladu s ideologijom komunističke partije, gde je jedan od prioriteta bilo kontrolisano obrazovanje radničke klase. Iste godine je podignuta nova garaža sa magacinom za mašinsko ulje i benzin. Tokom 1949. godine izvršena je ponovna popravka i dogradnja objekta radi bolje funkcionalnosti i uslova rada.
Pedesetih godina grad Beograd je doneo odluku da se fabrika izmesti, a objektu sruše radi proširenja bulevara i izgradnje stambenih blokova. Zbog toga, ali i usled neadekvatnih uslova u postojećim objektima IPM se konačno preselila 19. oktobra 1963. godine u nove prostorije u ulici Vojislava Ilića 141.
Nakon toga u prostorije Neimara, Nestora i IPM, useljavaja se fabrika “Utenzilija.
Faktor koji je u najvećoj meri uticao na rušenje fabrike bio je izlazak van ulične regulacije čineći građevinu smetnjom pri proširenju saobraćajnice. Porast mašinskog parka stvorio je probleme manjka radnog prostora. Lokacija nakojoj se nalazila fabrika u tada preimenovanom Bulevaru Revolucije nije dozvoljavala nikakva dalja proširenja. Loše stanje objekta prouzrokovalo je visok procenat oboljenja radnika, što se odrazilo na proizvodnju i rad fabrike. Zaposlenih je 1955. godine bilo svega 394,dok su realne potrebe tadašnje proizvodnje zahtevale preko hiljadu radnika, kao i prostor od preko 16000 m².
Beograd je posle Drugog svetskog rata u velikoj meri proširio svojegranice usled velikog priliva stanovništva. Posle perioda obnove sledila je faza planskog iseljavanja područja koja su smatrana nedovoljno iskorišćenim i podizanja velikih stambenih blokova i naselja. Takav je bio slučaj i sa Bulevarom Revolucije od Liona ka Cvetkovoj pijaci, gde su tokom međuratnog perioda mahom bile podignute porodične kuće, vile, stambene palate ili skromne prizemne radnje. Urbanistički zavod i Sekretarijat za regulacione poslove grada odredili su da se IPM preduzeće iseli iz objekta kako bi se fabrika zajedno s celim potezom od Liona do Cvetkove pijace srušila radi proširenja ulice. Krajnji rok za selidbu bila je 1961.godina, međutim IPM se iselila tek krajem 1963. godine.
Prema svedočenju savremenika koji su u tom periodu radili u IPMu objekat je,pošto bi preduzeće bilo iseljeno, trebalo da se pretvori u Muzej tehnike iliindustrije. Ovakav vid urbane reciklaže, gde bi industrijski objekat dobio novu funkciju, ali u kontekstu dotadašnje, bio je najadekvatniji vid zaštite ovakvog kulturnog nasleđa. Druga varijanta koja je podrazumevala očuvanje objekta bila je da se prizemlje perforira i da kroz njega prolaze šine i tramvaj. Ovo je rešenje bilo najprihvatljivije u smislu očuvanja građevine i poštovanja urbanističkih propisa, ali se nije moglo sprovesti usled komplikovane realizacije i prevelikih troškova.
Iako je proces rušenja objekata na potezu od Liona do Cvetkove pijace započet 1965.godine, Fabrika precizne mehanike srušena je 25. februara 1982. godine. Da stručna javnost nije bila ravnodušna povodom rušenja fabrike svedoče članci iz tadašnje štampe u kojima je oštro kritikovana odluka o rušenju objekta, među kojima je oproblemu pisao i arhitekta Mihajlo Mitrović. To svakako govori da je i šira javnost mogla biti u izvesnoj meri svesna arhitektonskih kvaliteta i istorijskog značaja ovog objekta, kao i da je tada postojala tendencija o njegovoj eventualnoj zaštiti.
Napomena : za ovaj post korišćeni su tekst autorke Vladane Putnik (2012, Zbornik konferencije “Industrijsko nasleđe/problemi i mogućnosti integrativne zaštite, prezentacije i revitalizacije), kao i odlomak iz knjige “Beogradska periferija kod Cvetkove pijace” autora Milana Miće Stamenkovića.
Arhitekte i inženjeri koji su radili na izgradnji novog stambenog kompleksa, na mestu Utenzilije, a u želji da sačuvaju delić te izuzetne arhitekturee, sačuvali su, tj. uklopili deo jednog zida u zid same zgrade i to se može videti iz ulice Slobdanke Danke Savić