Pašino brdo, sa dva fudbalska igrališta, ciglanom i niskim kućicama sred vrtova, s bunarima i česmom na ulici, pre je ličilo na neki šumadijski zaselak nego na deo Beograda. A već u podnožju brda osećao se grad. Tu su bile asfaltirane ulice s drvoredima jablanova, zanatlijske radnje i prodavnice, velika osnovna škola sa dečjim dispanzerom, autobuska linija za grad. Ako pođeš u čistim cipelama s Pašinog brda u grad posle kiše, onda u džepu moraš da ponoseš krpicu da bi u prvoj kaldrmisanoj ulici mogao da skineš blato. Mnoge ulice na Pašinom brdu imale su samo trotoare od sitnih cigala i kamenova. Čitavo Pašino brdo bilo je usmereno ka ulicama Gospodara Vučića, Topalovićevoj i Donskoj, ka Cvetkovoj kafani i pijaci. Tamo se Pašino brdo snabdevalo hranom, tamo su ljudi hvatali tramvaj šesticu i silazili u grad.
Teritorija Cvetkovaca zahvata teren od Cvetkove kafane do „Belog metala“ – gornja ili severna linija. Od „Belog metala“ do Pašine česme i Dušanovačkog potoka – istočna linija. Od Pašine česme niz potok pa sve do Denkove bašte – južna linija ili donja. A od Denkove bašte uzbrdo, ulicom Vojislava Ilića, išla je neka jugozapadna linija, koja je kod škole „Vojislava Ilića“ naglo skretala uzbrdo ulicom Gospodara Vučića, do Cvetkove kafane, i tako zaokruživala teritoriju Cvetkovaca, gradeći petu, zapadnu liniju.
To što je jedna od najdužih beogradskih ulica u pravoj liniji silazila od Cvetkove kafane pravo u centar grada, a onda pravo u centar Kalemegdana, sve do Nebojšine kule i ušća Save u Dunav, davalo je pravo Cvetkovcima da misle da je Beograd, pre svega njihov grad. A to što su imali svoj tramvaj koji je imao početnu stanicu kod „Belog metala“ i poslednju na Kalemegdanu, značilo je da su oni gospodarili i tim tramvajem. Imati svoju ulicu koja kao strela preseca Beograd do reka, i imati svoj tramvaj za vožnju sa jednog kraja grada na drugi, značilo je mnogo za autoritet Cvetkovaca među Beograđanima. U centralnom delu njihove teritorije, desno od Cvetkove pijace (pijaca se nalazila ispod Cvetka prema Donskoj ulici), nalazio se „Večiti vašar“. U to vreme nijedan deo Beograda nije imao svoj stalni vašar, a Cvetkovci su ga imali. Ceo Beograd peo se do Cvetkove kafane da subotom popodne i nedeljom uživa u prvom beogradskom posleratnom vašaru.
Cvetkovci su „ratovali“ sa Bulbuldercima (centar: oko gradske bolnice), sa Čuburcima (centar: iznad Slavije), sa Dušanovčanima (centar: Dušanovačka pijaca i bioskop „Bobi“ u Ustaničkoj ulici), sa Palilulcima (centar: Tašmajdan i Knez-Danilova ulica) i dalje sa Pančevcima, Dorćolcima oko Kalemegdana, Savamalcima itd. Cvetkovci su gospodarili i Terazijama i uz svakibioskop imali svoje „tapkaroše“. Na svim igrankama bili su prvi i uvek dolazili u grupama. Naročio su bili „mrzovoljni“ na „grafičare“, na „intelektualne šegrte“, kako su ih oni zvali, na „radničku gospodu“, kako su im često dobacivali na igrankama. Cvetkovci nisu simpatisalini plave belsapovce, dečak ekoji su išli u školu gradskog saobračajnog preduzeća i nosili plave uniforme sa kačketima., kao i njihove starije kolege kondukteri i šoferi.. Sa gimnazijalcima su umeli i „lepo“ i „rđavo“, a studenti su im bili trn u oku.
A „Večiti vašar“ kod Cvetkove pijace imao je mali ringišpil s akonjićima i kolima, koje su ukrug vozili Cvetkovci. Bio je i visoki veliki ringišpil sa lancima i korpama, sa gramofonom i motorom. On je kao veliki zeleni džin sedeo na vrhu vašarske poljane, ograđen sigurnosnom ogradom, i večito, od ranog jutra do kasno u noć, vrteo, vrteo korpe pune raznog sveta i tako pravio hiljade i hiljade veselih krugova. Podalje od njega bili su čamci koji su se ljuljali u vazduhu. Bilo je obavezno „strelište“ i velika cirkuska šatra, u kojoj su dve mlade cirkusantkinje igrael „kazačok“.Publike je uvek bilo, jer je i Cvetkova pijaca radila danonoćno, pa je i cirkus radio uz pijacu, kao posebna draž. A subotomi nedeljom, izlazili su na „Večiti vašar“ i mnogi drugi Beograđani, lepo obučeni, s porodicama. „Večiti vašar“ je u oslobođenom Beogradu bio veliki kulturno-prosvetni park.
Kratko rečeno, Cvetkovac je izgledao ovako :mladić srednjeg rasta, razvijenih mišica na rukama i nogama, leti uvek u majci bez rukava, sa širokik i debelim kožnim kaišem i velikom bronzanom pređicom u crnim ili tamnim pantalonama na zvonce, takozvanim „zvoncarama“, koje su ličile na mornarske pantalone. Na grudima i mišicama imali su istetotivrane slike, na nadlanicama duge kožne „narukvice“, vezane iznutra crnim pertlama. Ništa strašno, ali ipak upadljivo. Bili su jaki, tukli su se rukama i nogama, glavom i špicem od cipela. Uglavnom su to bili beogradski „teški šegrti“ : automehaničari, drejeri, moleri, limari,, kovači, livci, bravarai … Najviše su voleli špediterska kola i tramvaj „šesticu“. Naravno, i veliki ringišpil sa gvozdenim korpama. Na njemu su izvodili razna odbacivanja i hvatanja korpe. Na igrankama su igrali veoma lepo, a uvek su pored okretnih igara tražili uglas da se svira kolo, a onda ga veoma vešto i dugo igrali i vodili kroz salu sve dok muzika ne ispusti instrumente, a ostali igrači ih ne omrznu i ne počnu da zahtevaju valcer. Obično je posle toga dolazilo do tuče.
Cvetkovi su polagali pravo na Cvetkovu pijacu, na „Večiti vašar“, na tramvaj „šesticu“, na sve sale za igranke, na sve bioskope, na sva fudbalska igrališta, na sva bokserska igrališta, na sve beogradske plaže, na ceo Beograd. Polagali pravo i za to pravo se tukli.
Ljudima je najviše smetalo što Cvetkovci nose kožne „narukvice“ i time ističu pesnice i mišice. Ali Cvetkovci su na taj način pošteno isticali samo golu ljudsku snagu i govorili drugim ljudima da se ne služe nikakvim oružjem ili drufim banditskim pomagalima. Nisu nosili noževe ni kame, možda poneko bokser. Pesnice i mišice bile su njihova snaga i zaštita
Pre podne su radili, a popodne su gospodarili ulicama i igrankama.
Priča je preuzeta iz knjige „Cvetkovci“ Dragana Lukića i vezana je za period pred kraj drugog svetskog rata i neposredno posle njega.