Ova događaj se desio tokom oslobađanja Beograda u oktobru 1944. godine. Naime baba Darinka Pavlović iz Tršćanske 11 u vreme najžešće bitke pošla je da vidi gde se nalaze njena dva sina, koji su kao pripadnici jedne desetine Predraga Kršljanina, otišli da pomažu oslobodilačkim jedinicama.
Pucalo se sa svih strana, mitraljeski rafali su krunili zidove okolnih kuća, a eksplozije su rušile fasade i krovove, a Darinka je prišla dvorišnoj kapiji svoje zgrade, do ulice. „Ne idi ženo, poginućeš!“ – dovikivale su susetke iz svojih podruma, ali Darinka kao da nije obraćala pažnju na pakao oko sebe. Primetila je grupu nemačkih vojnika koja se šćučurila iza ugla. Nekoliko mitraljeza je prosipalo smrtonosne rafale upravo preko njihovih glava. Darinka je izašla na ulicu i rukama dala znak vojnicima da dodju. Pogureni, kako su i stajali, dotrčali su.
Baba Darinka je otvorila svoju kapiju i pokazala im rukom da uđu u dvorište. Kako je koji ulazio – Darinka mu je uzimala pušku. Poneki bi pokušao da se odupre, ali baba mu gotovo otrgne oružje iz ruku i da znak da ide u kuću. Puške je stavila pored sebe, i kada je prvu grupu od 7 vojnika razoružala i njih poslala u svoj stan, puške je odnela u radionicu svojih sinova, ostavila ih unutra i zaključala. Ušla je u stan u kome su stajali vojnici bez oružja i dala im znak rukom da sednu. Onda je donela bokal vode i dala im da piju, a zatim ponovoizašla na ulicu.
Primetila je novu grupu nemačkih vojnika koja se prebacivala u Tršćansku ulicum tučena žestokom vatra oslobodilaca grada. Baba Darinka je i njima dala znak da dođu. Postupak je bio isti: pokazala im je da uđu u dvorište, a pri ulazu im je uzimala oružje. U ovoj grupi bilo je dvadeset četiri nemačka vojnika, među njima i jedan oficir i dva podoficira. Kada je Darinka podoficirima uzela oružje, oni su sami počeli da skidaju svoje opasače. Ali, oficir nije hteo da preda svoj pištolj, dsao je mašinku koju je nosio u ruci, ali je pištolj zadržao. Bio je veoma bled u licu.
Kada je i ovu grupu razoružala i zapljenjeno oružje zaključala u radionicu, a vojnike ostavila u svom stanu, Darinka je otišla da potraži svoje sinove ili njihove drugove. Pronašla je Predraga Kršljanina i rekla mu da sa drugovima hitno dođe i preuzme zarobljene Nemce i oružje.
„A ko ih je zarobio?“ – upitao je mladić.
„Ama, ko bi drugi, ja sam!“ – ljutnu se baba Darinka.
Kršljanin je pronašao Emila Sitnera, Stevu Novakovića i Bogića Bradića, pa su zajedno došli u Tršćansku 11, u stan baba Dare. A ona postrojila Nemce, prebrojala ih i kada su se članovi grupe pojavili, obavestila ih je da ima trideset jednog zarobljenog nemačkog vojnika. Predala im je i vojnike i njihove oružje. Zarobljeni oficir nije hteo da stane u stroj. Ostao je u sobi sam, a onda je odjeknuo pucanj. Udarnici su, kada su ušli u sobu, mogli samo da akonstatuju da je oficir mrtav. Ležao je na podu, a pištolj mu je još bio u ruci. Pucao je sebi u srce.
Zarobljene Nemce preuzeo je štab sovjetske jedinice koji je bio u blizini. Posle dva dana žestokih borbi – Zvezdara je bila slobodna.
* kompletan tekst je preuzet iz knjige „Hronika Zvezdare 1941-1944“ Tome Rasulića.